Danas ćemo da govorimo o petoj navici - učinkovitosti. prvo shvati da bi bio shvaćen i u okviru toga o empatijskom slušanju.

To su principi kvalitetne komunikacije. Komunikacija je jedna od najprominentnijih aktivnosti u našem životu. Svaki dan komuniciramo sa raznim osobama na razne načine. Komunikacija je nekad plića a nekad dublja i važan je aspekt života. Ljudsko biće je intenteligentno biće i komunicira na manje više inteligentan način sa okolinom i sa drugim živim bićima. Ima različitih nivoa na kojima možemo komunicirati ali ono što je interesantno je da mi učimo i puno vremena posvećujemo čitanju i pisanju. Učimo čitati i pisati koji su isto oblici komunikacije npr. mi čitamo Šrila prabhupadove knjige i na taj način komuniciramo s njim i slušamo njegovu poruku.

U našem životu mi puno vremena posebno u početku posvećujemo čitanju i pisanju (kasnije možda više čitanju nego pisanju), učenju ali malo ko od nas uči da sluša. Ljudi obično slušaju da bi odgovorili a ne da bi čuli i shvatili. Kao kad vidite dve žene da idu na pijacu i onda slušaju jedna drugu. Ustvari one samo tolerišu jedna drugu dak jedna završi da bi onda ova druga rekla šta ima, i možda neko od vas ako je iskreno introspektivan već prepoznaje možda i u svom životu da nekad samo slušamo i tolerišamo dok osoba priča da bismo mi nešto rekli. Ali to nije empatijsko slušanje.

Počećemo sa jednim primerom neempatijskog slušanja. Na primer, dođe majka sinu koji je tako mlađi dečak od oko 12 ili 14 godina, ušao je u pubertet. Obično u pubertetu emocionalni život se intenzivira i promene su možda ili oscilacije u ponašanju su veće. Javljaju se problemi kojih nije bilo u detinjstvu. I onda dođe majka i pita:

“ Sine kako si, kako se osećaš?”

“ Pa dobro.”

“ Ma reci mi, kako si. To nije dovoljan odgovor.Vidim možda te nešto muči.”

Majka primećuje da je sin zabrinut, i onda sin kaže:

“ Pa, nije važno, nije ništa specijalno i uglavnom je u redu.”

Onda ona insistira:

“ Ma hajde, reci, reci, reci,…”

I onda on kaže:

“ Pa znaš šta: ne ide mi se više u školu.”

Onda majka kaže:

“ Kako to? Pa mi se žrtvujemo za tebe, mi toliko radimo, škola je veoma važna…”

Onda sin kaže:

“ Bolje da ti nisam ni rekao.”

Dakle nije ga shvatila. Nije uspostavila dublju komunikaciju s njim tako da shvati u čemu je problem. Zašto mu se ne ide u školu? Nije ga pokušala shvatiti  nego je odmah počela da projektuje i sudi:

“ I ja sam išla u školu”, na razne načine tumačiti njegovu prezentaciju, njegove reči.

Mi u svesnosti Krišne se treniramo da budemo propovednici i želimo uticati na ljude. Želimo da rade ono što im mi kažemo. Naravno mi im kažemo ono što kaže Krišna, da se predaju Krišni i da služe Krišnu, što kažu svete osobe ili duhovni učitelji.

E sad ako želiš da utičeš na nekog da se menja onda ga moraš razumeti. To je zakon. Ako želimo da utičemo svesno Krišne na nekoga moramo razumeti na kom je neko nivou.

Propovednik mora razumeti na kom je neko nivou da bi mu mogao propovedati i postepeno ga uzdići. Ako vam dođe neki klošar i kaže vam, recimo:

“ Daj mi milost. Ja znam da si ti sveti čovek. Hoću od tebe milost Boga.”

, onda mu nećete reći:

“ Iz pora Maha-Višnua izlaze univerzumi. On u svojoj mističnoj yoga-nidri  udiše i izdiše univerzume i leži na Garbhodaka okeanu a Lakšmiđi Mu masira stopala.”

Sigurno mu nećete neke takve stvari reći. Ili o Brahmanu, Paramatmi, Bhagavan koncepciji ili neke slične stvari, nego ćete mu dati prasadam.

“ Evo, to je milost za tebe.”

Ili pokušate da ga inspirišete:

“ Ako kažeš Krišna onda ćeš dobiti kolače.”

Znači treba razumeti osobu na kom je nivou ili razumeti koje su nečije želje.

“ On je gladan, on sada ne može slušati filozofiju.”

Dakle, trebamo razumeti situaciju.

2

Kad slušamo druge trebamo da, kao propovednici, slušamo da pomognemo. Ali možemo slušati sa idejom i da naučimo nešto, jer kad slušamo da pomognemo onda nam ljudi predstavljaju svoje iskustvo i onda iz toga možemo nešto da naučimo.

Da bismo uticali na ljude moramo da budemo dobar primer. Kad ljudi vide naš primer onda će oni prihvatiti naš uticaj i našu želju da im pomognemo da se promene. Ali da bismo bili dobar primer moramo imati dobar karakter. Tako da se ovaj seminar takođe bavi razvojem karaktera, jer poverenje zavisi od karaktera i sposobnosti. Ako imaš dobar karakter i sposobnosti onda postaješ vredan poverenja koje je osnova za uspešnu organizaciju ili u našem slučaju uspešan rad pokreta svesnosti Krišne.

Bhakta 1: (pitanje)     

Odgovor: To ću objasniti. Empatijsko slušanje znači potpuno shvatiti osobu. Karakter u našem vaišnavskom kontekstu znači da razvijemo odlike duhovne duše koje duhovna duša izvorno ima. To znači da ona ima svih 26 odlika vaišnave: tolerantna, samilosna, ekspert, predana Krišni. To za nas znači karakter.

Ljudi imaju javni imidž i  takođe svoje privatno ponašanje. Naše ponašanje kao bhakta je stalno javno, jer stalno nas Paramatma gleda. Takođe nas i drugi bhakte stalno gledaju. Stoga moramo naše ponašanje dovesti u sklad sa Krišninom željom, kako On želi da se ponašamo. Baš sam čitao u Bhagavad-giti danas da što je više bhakta predan to više njegova čula kontroliše Krišna. U slučaju čistog bhakte čula su potpuno pod kontrolom Krišne i to je savršenstvo koje mi želimo dostići.

Znači bhakta nema privatni život. On je uvek drugima na raspolaganju za služenje. Predano služenje. Mi smo sluge Krišne. Svaki bhakta mora da shvati:
“ Ja nisam uživalac i kontrolor, Ja sam sluga.”

Ali to mora duboko ući u srce, jer onaj ko razvije stav služenja neće imati nikakvih problema ni sa kim u međuljudskim odnosima, u poverenju. Kad je neko sluga, svi imaju poverenje u njega. Problem je to što mi nismo sluge.

Veština empatijskog slušanja se razvija na temelju karaktera koji nadahnjuje otvorenost  i poverenje. Mi, jednostavno, moramo vežbati to empatijsko slušanje. To da zaista možemo da shvatimo osobu ne može da dođe preko noći. Ali zato moramo imati dobar karakter koji će inspirisati otvorenost i poverenje neke osobe. U onom prvom slučaju s početka majka nije zaslužila poverenje sina jer kad god bi se on malo otvorio ona bi ga onda poklopila, ugušila i ne bi mu dala psihološkog vazduha. Kao što u ovoj sobi kad bi sad bio istisnut vazduh vi ne biste više mogli razmišljati o seminaru i o ovim konceptima i o ovim stvarima nego biste samo mislili kako ćete udahnuti. Ili kad bi nas potopila voda. Onda biste samo gledali kako da dođete do površine i udahnete. Tako isto ako nemamo psihološkog vazduha u odnosima i u razgovorima s drugima i drugi nas ne razumeju onda se samo borimo za opstanak. Borimo se da se dokažemo, da budemo shvaćeni. Zato je važno da ljudima damo tzv. psihološki vazduh. Kad ih shvatimo i kad ih empatijski pažljivo slušamo, kad ih slušamo da ih zaista shvatimo, pažljivo, onda im na taj način dajemo psihološkog vazduha. Kao kad razgovarate, obično na mitinzima, kad ste u strasti, onda neko hoće nešto da kaže a i vi hoćete nešto reći a on vas poklopi i onda vi odgovorite:

“ Ma pusti me da kažem. Pusti me da završim jednom u životu do kraja.”

Imate li to iskustvo? Dajte osobi vazduha da diše. Zato možemo da vidimo da duhovni učitelj kad razgovara s nama on nas sasluša, da nam vazduha. I onda jednostavno vidimo da nas duhovni učitelj razume. Verovatno većina vas ima iskustvo da vas duhovni učitelj veoma dobro razume. Naravno njemu ne treba jako puno vremena da nas razume. Poenta je da mi imamo tu potrebu da budemo shvaćeni. Kao što imamo potrebu da dišemo vazduh tako isto imamo psihološku potrebu. Jedna od najvećih čovekovih potreba je da bude shvaćen, prihvaćen i priznat. Takođe u društvu bhakta mi imamo tu potrebu da nas bhakte i duhovni učitelj prihvate na neki način kao slugu. Ta potreba postoji. Onda kad razgovaramo takođe imamo tu potrebu da nas saslušaju, da možemo nešto da kažemo itd. Zato stariji bhakte trebaju imati vremena da saslušaju mlađe bhakte i njihove probleme čak iako su ponekad previše mentalni. Kad sam čovek govori na mentalnom nivou onda on postepeno takođe oseća:

“ Jao šta ja to pričam sada?”

U početku možda ne primećuje ali kasnije ipak shvati. Kao kad neki ljudi gnjave. Jeste li imali nekad susret s takvim ljudima?

I onda kad ga vidite onda kažete:

“ Jao ne, opet ovaj. Sad će me udaviti. Samo da ga nekako izbegnem.”

Ali u svesnosti Krišne ljudi razviju taj osećaj da gnjave. Nekad ih pustite da gnjave i onda vas oni ugnjave i nakon nekog vremena shvate:

“ Jao, ugnjavio sam te.”

Ili vide po vama kako stojite i tolerišete i onda osoba postepeno počinje da shvata.

Znači ljudi ne slušaju da shvate već da odgovore i imaju tendenciju da projektuju svoja iskustva i svoje biografije na druge ljude. Kao onaj primer sa naočarima:

“ Pogledaj kroz moje naočare. Možeš jako dobro da vidiš. Ja s njima već godinama super vidim.”

Mi svoj kućni video, svoja iskustva projektujemo na druge:

“ Da, da, znam kad sam ja bio mlad kako je to bilo. Znam ja kako je to kad se prvi put zaljubiš. Znam ja kako je to kad padneš na ispitu i sl.”

 Dakle mi projektujemo autobiografsko tumačenje i ne pokušavamo da shvatimo drugu osobu.

Jednom je jedan čovek rekao, žaleći se svom prijatelju:

“ Imam problem sa svojim sinom­: uopšte me ne sluša. Ne razumem svog sina, uopšte me ne sluša.”

Onda je ovaj drugi rekao:

“ Izvini, molim te, hoćeš da ponoviš? Ti ne razumeš svog sina a on tebe ne sluša? Ali ako ti trebaš nekoga da shvatiš onda, meni se čini da ti moraš njega da slušaš.”

Onda je ovaj čovek razmislio.

“ U stvari ja njega razumem. Ja sam prošao to isto što on sada prolazi. Jedino mi nije jasno zašto on ne sluša ono što mu kažem.”

I opet je sve isto ponovio.

“ Ne razumem svog sina, uopšte me ne sluša.”

Ali ako hoćeš nekoga da razumeš moraš ti njega da slušaš.

Znači empatijsko slušanje je jedna sasvim nova paradigma. Ja ću vam sada napisati četiri nivoa slušanja:

1. ignorisanje - neko vam nešto govori a vi ga ignorišete.

2. pretvarate se da slušate - odgovarate sa: ” da, da, svakako”, “ kako da ne” i sl.

3. selektivno slušanje - biramo šta ćemo čuti, nešto čujemo a nešto ne čujemo.

4. pažljivo slušanje - to je jedna vrsta površnog pažljivog slušanja gde se napinjete da čujete i pokušavate površno da shvatite osobu.

Peta dimenzija je empatijsko slušanje. To je kada zaista pokušavamo da shvatimo osobu i intelektualno i emocionalno, njene paradigme, stavove u životu, koncepcije, kako vidi svet i njena osećanja - šta oseća? To vam može pomoći u propovedanju kada pokušavate da shvatite osobu kako ona vidi svet  iz svog ugla. Ali to ne mora nužno da znači da morate da se složite s tom osobom. Empatija nije simpatija. U simpatiji može da postoji neka zavisnost. Osoba može da postane zavisna o vama ili vi o njoj i takođe simpatija može da donosi neki sud kao na primer:

“ O, jadan on.”, i sl.

Međutim empatija je da pokušate da shvatite kako osoba vidi stvari iz sopstvenog ugla tako da možete dalje da ostvarite komunikaciju ili da joj pomognete. Ali, vrlo važna poenta je da empatijsko slušanje ne mora nužno značiti da se vi slažete s tom osobom već da shvatite kako ona vidi iz svog ugla. To je važan aspekt empatijskog slušanja.

Sada govorimo o principima duboke komunikacije. Da li ima nekih pitanja ili komentara na ovoj fazi?

Bhakta 2: Imam jedno pitanje u vezi sa ovim što si spomenuo da se ne moramo nužno složiti sa osobom. Da li to ne slaganje u empatijsdkom kontaktu kažemo osobi ili zadržimo za sebe? Jer, na primer, kada propovedamo možda osoba nije spremna da prihvati naše neslaganje, recimo neko ko je prvi put u templu i pokušavamo da na empatijski način propovedamo. Naravno, mi se ne slažemo sa njegovim koncepcijama koje su u suprotnosti sa svesnošću Krišne. E sad, da li mu to naše neslaganje kažemo odmah ili ipak ubacujemo jednu dozu simpatije prema njemu i napravimo neki kompromis ako je u pitanju prvi, drugi kontakt ili čak i ako je mladi bhakta u pitanju i mi vidimo da mu je vera u proces poljuljana. Da li ćemo ipak pribeći simpatiji čak i ako možda deluje sentimentalno, ali sa namerom da bismo ga zadržali u svesnosti Krišne?

Odgovor: Kod propovedanja, u početku, mislim da je važnije da se sprijateljimo sa osobom i razvijemo određeno poverenje i onda, kasnije, idemo na filozofske diskusije i raščišćavanje koncepcija, jer one su duboko ukorenjene u srcima ljudi (impersonalističke, materijalističke, pogrešne) i ne možemo ih na jednom sunday feast-u rasturiti. U retkim slučajevima će snažno propovedanje biti od pomoći osobi još od prvog kontakta  - to moramo proceniti. Ali, u većini slučajeva treba započeti jedan kontakt, uspostaviti odnos, komunikaciju, sprijateljiti se sa osobom i pokazati simpatiju. Ali ako ti neko dođe i kaže:

“ Da, da, Krišna je demon.”,

onda ti nećeš klimati glavom i reći:

“ Samo ti časti prasadam.”,

nego ćeš izvaditi nož i ubiti ga, odseći mu jezik. Ne, ne, šalim se. Ovo obriši.

Ne, nego ćeš mu reći:

“ To je bez veze. Krišna nije demon. Mi smo zagađeni demonskim mentalitetom. Ti i ja.”

Nećeš mu reći:

“ Krišna nije demon. Ti si demon.”,

nego možeš reći:

“ Ti i ja smo zagađeni demonskim mentalitetom i osobinama.”

Znači, simpatija je u redu ali mora da postoji neka diskriminacija. Naići ćeš, čak i prvi put, na tvrde osobe i onda možeš da uđeš u neku debatu ali ne previše. I onda vidi. Svako ko dođe (ili bar većina ljudi) prvi put je jako ponosan. I onda, u početku, možda čovek doživljava da on nešto govori ali se to ne uzima jako ozbiljno. On govori nešto kao:

“ Ja mislim da ovo i to ne, i ovo i ono…”

“ O.K. Samo ti počasti prasadam. Sada imamo program, fini kirtan, nema problema…”,

i postepeno se čovek pročisti. Svaki put kad hoće da ima s tobom filozofsku debatu ti kažeš:

“ Jao, baš sad imamo fine slatkiše za vas. Znam da ste vi gurman.”,

i tako, nađeš neki trik. Ima raznih.

Empatijsko slušanje se primenjuje na osobe koje su na neki način iskrene ali su u neznanju. Sa nekim mayavadijima ili demonima nećeš biti baš previše empatičan. Mislim, možeš ih shvatiti ali videćeš da je njihovo gledište totalno demonsko ali ti za to neće trebati puno vremena i napora. Međutim, možda se ispod nekih koncepcija krije iskrena duša. To je pitanje sposobnosti prepoznavanja iskre iskrenosti u osobi, tako da to sada zavisi od osobe i situacije.

Bhakta 3: Ti si bio rekao da trebamo biti dobar primer da bismo mogli da utičemo na nekog. Ali ako smo na početku pa još nismo razvili te dobre osobine nekad se nađeš u situaciji da ti drugi kažu:

“ Vidi, on to govori a drugo radi.”

Šta sad treba uraditi? Da li je bolje ne reagovati ili odgovoriti?

Odgovor: Pa ja obično kažem:

“ Ja znam da ja nisam savršeni primer ali ja to namerno govorim da bi se obavezao da sledim to što govorim.”,

i onda ljudi vide da si svestan da nisi savršen ali da se želiš promeniti.

Tako da kada nešto naučiš i onda to poučavaš, to te obavezuje da slediš. Zato je dobro propovedati i poučavati. Ako ti stalno govoriš:

“ Bhakte, dolazite na program.”,

onda ti ne možeš da ne dolaziš jer si onda nitkov. Zato moraš da dolaziš i to te obavezuje. Šri Višnupad to non-stop govori:

“ Propvedajte, propovedajte, propovedajte,...”

Lek za sve. I za naš lični razvoj. Mi govorimo o tehnikama ličnog razvoja itd., ali ako propovedamo onda ćemo se veoma fino lično razviti. Znači, ne trebaš da prestaneš da propovedaš, nego govori o tome i to će te obavezati da slediš. I onda svaki put kad trebaš nešto da uradiš, onda ćeš videti:

“ O, pa ja moram ovo da sledim.”

Ili, na primer, sad upravo govoriš a nisi sledila, onda:

“ O Krišna! Too much!“,

onda pocrveniš. Daješ, recimo, lekciju i govoriš o jutarnjem programu a nema te na njemu. I onda:

“ ...trebamo da dolazimo na jutarnji program...“,

a bhakte te gledaju:

“ A-ha, a ti ne dolaziš!“

Znači: nauči, pouči, sledi.

Bhakta 4: Na primer, neko ne pazi oko tih principa i sada, umesto da ih sam primenjuje, on pokušava druge da poučava. Kako onda mi treba da mu ukažemo da prvo sebe treba korigovati?

Odgovor: Pa, onda mu reci da će njegove reči imati veću težinu i biće impresivnije ako on to sledi. Ali, takođe, to što on govori će ga obavezati da sledi, jer će ga postepeno Paramatma spržiti. Jer ne možeš na taj način da govoriš, ne možeš samo da govoriš. Jedino ako si veliki nitkov možeš drugima da govoriš a da ne slediš.

Bhakta 5: Ja samo imam jedan primer. Ponekad, recimo, neki bhakte mogu da vide to kako neko treba da bude savršen i onda automatski projektuju:

“ Ah da, vidiš, trebaš da budeš tako savršen.“,

a, u stvari, ne shvataju da je to namenjeno da mi sami sebe promenimo.

Odgovor: Ako tebi neko kaže da trebaš da budeš savršen ti mu reci:

“ Hvala!“.

A to što on ne sledi, to je njegov problem. Grubi primer je da inteligentan čovek na smeću nađe dragulj.

Bhakta 6: Da li su empatijsko slušanje i samilost međusobno povezani? Ako jesu, u kakvom su onda odnosu?

Odgovor: Pa jesu, povezani su. Ako smo prema nekom samilosni onda ćemo ga duboko shvatiti. Trebamo da se potrudimo da ga duboko shvatimo i ako nam ne pođe za rukom iz prve, onda treba slušati još, i još i osoba će nam se otvoriti. Ljudi osete kad smo samilosni prema njima, kad ih volimo, kad brinemo o njima. Oni to osete i onda se otvore. Na taj način ostvaruješ dublju komunikaciju i onda ide taj protok od duše do duše, postoji duboko razumevanje i to su jako dragoceni trenuci koji se ne zaboravljaju. Posle mu možeš reći da smrdi ali on kaže:

“ A, ja znam da ti mene voliš.“

Bhakta 7: Da li bhakta, u odnosu sa drugim bhaktama, treba da bude diplomatičan ili ne?

Odgovor: Ne. Treba biti iskren. Viski smo izbacili tako da više nema diplomatije.

Bhakta 7: Ali, da li mi možeš reći konkretno u odnosu sa bhaktama?

Odgovor: U odnosu sa bilo kim ne treba biti diplomatičan. Treba biti iskren. U nekim situacijama moraš da budeš inteligentan. U nekim situacijama moraš da budeš malo diplomatičan ali obično bhakte, na kraju, priznaju da su bili diplomatični i onda se svi zajedno smeju. Jer bhakta je uvek najjači kad je iskren. Ali glupo je biti iskren u društvu zavidnih ljudi. Recimo, možeš pred nekim demonom da kažeš:

“ Naš templ je dobio sto miliona dolara.”

Ali, glupo je biti iskren na taj način. Bolje je da kažeš:

“ Dobili smo dosta novaca.”

Bhakta treba biti inteligentan da, za dobrobit Krišne, nešto kaže ili ne kaže, ali ne u smislu neke materijalne,   manipulatorske diplomatije. A sa bhaktama budi iskren.  

Bhakta 8: (pitanje)…Na koji način možemo razviti sposobnost da odredimo nivo komunikacije sa osobom i paralelno s tim nivoom, da mu pravilno odgovorimo?

Odgovor: Nivo komunikacije sa osobom je povezan sa nivoom poverenja. Što je veće poverenje između dve osobe, to je bolja komunikacija. Ako nema poverenja onda kao da hodaš na minskom polju. Šta god da kažeš, može pogrešno da se protumači.

“ Aha, to si rekao, sigurno si mislio to.”

“ Pa nisam, Krišna.”

“ Ma jesi, mislio si loše.”

“ Ne. Dobro sam mislio.”

Znači, nivo komunikacije je povezan s poverenjem. A šta si uradila posle, kad je ona dobila udarac? Nisi joj, valjda, rekla:

“ Jesam li ti rekla?”

Nisi? Ako to uradiš onda dižeš i gubiš s računa poverenja. Ali ljudi to rade. Daju dobar savet, onda osoba to ne sledi i opeče se, i onda joj kažu:

“ Eto, jesam li ti rekao?”,

i čovek se sprži i kaže:

“ Rekao si mi !”

Jedan bhakta je pitao Šri Višnupada da nekad, kad moramo korigovati bhakte, ne znamo da li smo na rubu da korigujemo ili kritikujemo? Nekad, iz dužnosti, moramo uraditi neke stvari, zaštiti ISKCON i sl., i onda osećamo koliko se degradiramo samo sa tom službom koju radimo - korigovanje.

Bhakta 9: Kada treba odabrati trenutak kada je osoba soremna da je se sasluša?

Odgovor: Ovo je jako dobra poenta u vezi govorenja i razumevanja. Treba znati kad je trenutak za razgovor. Kad je neko jako uznemiren, ne možeš s njim razgovarati ili nisi sam sposoban da saslušaš. Nekad si uznemiren s drugim stvarima i ne možeš nekoga empatijski saslušati za pet minuta. Treba vremena, strpljenja i iskrene želje da se čuje. To je jako važno. Nije dovoljna samo veština empatijskog slušanja. Potrebna je i iskrena želja.

Rečeno je da bhakta treba da poštuje sva živa bića i empatijsko slušanje je povezano sa ovom poentom iz naše filozofije, a to je da što dublje shvatimo osobu to je više poštujemo. Mi, uglavnom, projektujemo, donosimo zaključke:

“ A - ha, gle, ovaj bhakta je u mayi.”,

a kad razgovaramo s njim vidimo da je jako iskren ali da ima velikih problema i da mu treba  p o m o ć ! Ne možemo samo donositi zaključke:

“ On je u mayi. Evo, ja sam ga pročitao, vidi samo kako hoda (bum!bum!).“ Znači, ne smemo da donosimo zaključke a priori (sa predrasudama - odmah). Trebamo prvo shvatiti osobu, jer može vam neko izgledati neiskren, prefrigan, ali onda pokušajte da razgovarate s njim i pokušajte da mu propovedate i pozitivno utičete na njega i možda će postepeno postati iskreniji. Ali svaka duša je na neki način kandidat za Krišninu milost.

Kod komunikacije, 10% su reči, 30% razni zvuci, a 60% govor tela. Možete da napravite eksperiment tako što zapušite uši i gledate kako dve osobe razgovaraju i onda pokušajte da vidite šta se prenosi. Tačno možete da vidite kakve poruke se prenose bez zvuka. Govor tela. To su jasne poruke: pretnja ili ako neko vrti prst znači da mu je dosadno ili gleda gore ili pravi neku grimasu i sl.

Znači, 60% je govor tela, 30% su zvuci, i samo 10% su reči. Slušanje se vrši očima i srcem. Slušamo ponašanje, naslućujemo intuicijom šta osoba želi reći. Znači takođe očima slušamo. Mi već u empatijskom slušanju razvijamo multifunkcionalna čula kao u duhovnom svetu da možete očima jesti. Barem sada očima možemo da slušamo jer kad zapušite uši opet možete čuti nešto, možete videti kako se osoba oseća. Kao na televiziji, na medijima to možete videti. Ja se sećam kad sam bio možda jedan jedini put na televiziji u Beogradu u noćnom programu i onda sam, posle, gledao taj snimak. Pa, to je bilo katastrofa. Bio je omladinski TV, razgovor sa nekim psihologom. On je uglavnom pričao a ja sam uglavnom ćutao i citirao par stihova. Bio sam grozan sam sebi jer sam non-stop gutao knedle i ljudi su videli:

“ Ovaj čovek je jako nervozan.”

Imate 1000 W uperene u oči, prvi put ste na televiziji i to u 12h uveče. Nisam se baš fino osećao. Tako da sve se vidi, svaki nervozni pokret ruke ili bilo šta, sve se jasno vidi - to su poruke.

Tako da mi gledamo očima ili pokušavamo da osetimo, ali jako je važna iskrena želja da shvatimo.

Empatijsko slušanje nam daje tačne podatke. Suočavate se sa stvarnošću u umu i srcu osobe i takođe štedimo vreme za rešavanje problema. Znači:

“ Kakva je stvarna situacija kod tebe?”

“ Ti mene mrziš!”

“ Ne mrzim te.”

“ Ne, znam da me mrziš. Nisi mi dao somosu, preskočio si me kad si servirao.”

“ Ali nisam te ni video, niti sam znao da voliš somose, čak su mi rekli da ih ne voliš.”

Dakle, onda vidimo da:

“ Ovaj čovek nema ništa protiv mene, a ja sam mislio da me mrzi. Juče me je ovako pogledao. Je li, šta si ti mislio, juče, kada si me ovako pogledao?”

“ Pa, ja tebe uopšte nisam ni video jer me boli zub.”

Znači, kad empatijski slušamo, kad pokušavamo da shvatimo osobu, dobijamo tačne podatke. Kad razgovarate s roditeljima koji su uznemireni onda dobijate tačne podatke - roditelji su uznemireni:

“ Šta je s mojim detetom? Pogledaj kako se oblači. Gle, šta sad radi: govori kombinaciju engleskog, sanskrita, srpskog i ko zna čega. Šta bi s njim? Veoma čudna promena. Neće da jede meso, neće ni alkohol ni cigarete...”

Oni su zabrinuti za našu dobrobit, a mi mislimo da su demoni. Ali oni misle da su te stvari dobrobit.

Znači dobijamo tačne podatke. Jednostavno, želimo da shvatimo osobu intelektualno i emocionalno, koje su paradigme i koncepcije, kako vidi svet iz svog ugla (hodati u njegovim cipelama).

Sada ćemo pokazati četiri autobiografske reakcije (kada slušamo onda reagujemo tako što projektujemo svoja iskustva i svoju biografiju na druge i na taj način tumačimo):

1. procenjujemo ono što slušamo - to znači da se slažemo ili se ne slažemo sa osobom.

2. ispitujemo - postavljamo pitanja iz našeg referentnog okvira ili iz našeg ugla gledanja.

3. savetujemo - dajemo savete samo na temelju vlastitog iskustva.

4. tumačimo - procenjujemo na osnovu naših motiva i ponašanja; tumačimo čak nečije motive.

Šri Višnupad je jednom rekao da se mi, kod propovedanja, ne trebamo previše baviti psihologijom, već jednostavno predstavimo Bhagavad-gitu i ne ulazimo u analizu nečijih

anarthi.

“ Ja ću analizirati tvoje anarte i to će te pročistiti!”

Malo sutra. Mi nismo kvalifikovani da analiziramo bilo čije anarte. Trebamo svoje da analiziramo i, jednostavno, da govorimo ono što Krišna kaže.

Pogledajte kako Šri Višnupad propoveda. Jednostavno, iz Bhagavad-gite i time sve obuhvati. Znači, ne trebamo autobiografski koristiti tehnike nego pokušati shvatiti osobu. Moje iskustvo sa bhaktama i sa duhovnim učiteljem je da on mene prihvata kao osobu, bez obzira na sva pravila i propise, varnašrame, reputaciju ISKCON-a i sl. On mene gleda kao osobu i to je veliki psihološki vazduh, čisti ozon. Kada vidite da ima jedna osoba na svetu koja vas prihvata totalno kao osobu, koja vas potpuno razume čak i sa svim vašim nesavršenostima, onda je to veliki dobitak i onda imate veliku podršku u životu.

Znači ove četiri stvari treba izbegavati. Naravno, vi možete reći:

“ A šta ako mi neko traži savet? Moram nekad da postavim i neko pitanje ili da nešto procenim, protumačim...”

Da, ali ne na autobiografski način. U tome je stvar. Pokušajte, ali na osnovu principa svesnosti Krišne, na osnovu razumevanja te osobe, njene situacije i onda možete dati savet. Nije da sad ove stvari mi nećemo da radimo. Radićemo ih ali ne samo na temelju vlastitog iskustva, nego na temelju iskustva i drugih kao i znanja o svesnosti Krišne.

Bhakta 10: Rečeno je da trebamo, u propovedanju, govoriti onoliko koliko znamo. To je povezano sa ovim. Ako smo na nivou da samo toliko znamo i da smo na autobiografskom nivou, na koji način mi možemo propovedati i govoriti izvan te autobiografske koncepcije? Da li postoji neki način ili trebamo veštački izaći iz tih autobiografskih koncepcija i samo ići okolo i citirati šastre?

Odgovor: Što se tiče propovedanja, uvek se savetuje da se propoveda u skladu sa svojom realizacijom. Ali stariji i iskusniji bhakte će shvatiti nekoga i pomoći mu (ne mlađi bhakte). Oni imaju više iskustva i znanja i mogu to, a onaj ko ima malu realizaciju ne može nekome propovedati i pomoći mu. Međutim, ja ne bih poistovetio autobiografsko slušanje, procenjivanje, savetovanje, ispitivanje i tumačenje prilikom komunikacije sa osobom, sa realizacijom u svesnosti Krišne. To nije isto. Mi u svesnosti Krišne možemo imati određena iskustva i ona nam takođe mogu koristiti kao osnova za propovedanje (ustvari ona i jesu osnova za propovedanje)  kada govorimo svoje realizacije, ali kada pokušavamo da shvatimo osobu, onda to pokušavamo na temelju znanja i iskustva i trudimo se, u skladu s tim, ako osoba traži savet, da damo savet ili da pomognemo osobi da dođe do nekog rešenja. Ali to je za iskusnije bhakte. Od mlađeg bhakte nikad neće neko tražiti neki specijalni savet. Ili ako si mlađi bhakta, možeš ponekad da govoriš preko svoje glave ali onda možeš da kažeš:

“ Moj duhovni učitelj je rekao to i to, možda će ti to pomoći.”

Ili:

“ U šastrama piše to i to možda ti to pomogne. Ja nemam tu relizaciju ali to zvuči vrlo logično i korisno.”        

Bhakta 11: Šta da radimo u ličnom kontaktu, kada nije propovedanje u pitanju nego komunikacija sa bhaktama. Znači isto je pitanje, samo, u tom slučaju, ako imamo koncepciju da s nekim razgovaramo s kim se samo družimo npr. bhakte (znači nije propovedanje), kako da onda izbegnemo to autobiografsko tumačenje.^esto se događa (znam iz vlastitog iskustva) da kada ja govorim autobiografski i kada neko drugi komunicira sa mnom onda se desi upravo to da osobe počnu:

“ A znam, meni je isto bilo tako. Ja sam prošao to isto.”

Odgovor: Ne moraš to da govoriš. To čak nekad smeta. Svojim upadom prekidaš tok prezentacije osobe i namećeš sebe. Ne moraš da govoriš šta si ti sve proživeo. Ona će sama da oseti ako je razumeš, ako si imao isto iskustvo (možeš klimati glavom). Ali poenta je da ne gledamo samo kroz svoj ugao i svoje iskustvo stvari nego da pokušamo da ga shvatimo:

“ On ima neko drugo iskustvo. On je možda doživeo to i to.”,

da pokušamo to da shvatimo. On tako vidi stvari.

Znači poenta ovog autobiografskog tumačenja je da, jednostavno, ne gledamo samo kroz svoje naočare, nego da pokušamo da vidimo iz ugla drugih osoba. To je glavna poenta empatijskog slušanja - videti iz ugla drugih osoba.

Bhakta 12: (pitanje)

Odgovor: Evo vidite šta je rezultat neempatijskog slušanja. To  da je bhakta spržen.

Moraš naći nekog ko će te razumeti. Ali, takođe, ako ne želiš iskreno da napreduješ i da se poboljšaš i promeniš, onda te niko neće shvatiti. Na kraju, nikome neće biti jasno šta hoćeš ili će, na kraju, svi shvatiti da želiš ostati u mayi. Tako da isto zavisi od tebe, koliko se otvoriš. Takođe, trebaš da imaš poverenja (ili barem nešto poverenja) u osobu da bi te ona mogla dublje shvatiti (tvoje probleme i sl.).

Nije lako uspostaviti taj kontakt duša - duša. Ali zato što duhovni učitelj to veoma lako uspostavlja onda smo toliko vezani jer vidimo da nas duhovni učitelj razume. Bhakte imaju tu mističnu moć.

Sada ćemo se vratiti na jučerašnji koncept zrelosti i povezaćemo ga sa ovom navikom shvati da bi bio shvaćen.

Zrelost smo definisali kao kombinaciju obzira i hrabrosti .

Da bismo druge shvatili potreban nam je obzir. Da bismo bili shvaćeni i izneli svoja gledišta potrebna nam je hrabrost. Znači, ako poštujemo drugu osobu, imamo obzira prema njoj, onda ćemo je moći shvatiti. Ako želimo biti shvaćeni onda moramo biti hrabri i izneti svoja gledišta i biti spremni da, eventualno, neka gledišta budu i poražena ili ismejana, opovrgnuta, jer su nekad naša gledišta i koncepcije iskrivljeni. Kao, na primer, kad smo radili na čistoći u templu, ja sam zamolio bhakte da ne stavljaju svoj prljav veš u tu jedan ugao hrama i rekao sam im:

“ ...inače ćete sve moći da nađete u potkrovlju, jer ja sve šta nađem nosim na potkrovlje.”

I, onda me je jednom jedan bhakta sreo kako nosim te prljave stvari gore i među njima je bilo dosta njegovih stvari i rekao mi da je to odeća za rad i nekako je pokušavao da nađe neko opravdanje kako bi to trebalo da stoji dole. Ali to nije bio argument. Znači, da je on shvatio tu poentu onda bi mogao da deluje u skladu s tim. Shvatio bi, dakle, da je čistoća princip. Mi se ovde učimo principima, a ne praksi ili praktičnim stvarima, kako ove principe treba primeniti u praksi i u određenim situacijama. Ovo je možda malo nejasno ali pojasnićemo.

Inače, ovo empatijsko slušanje je jako povezano sa razvijanjem poverenja, jer ako nekog možete empatijski da saslušate, znači dublje, i shvatiti ga, onda, definitivno, raste poverenje. To je jedan od najvećih uloga na bankovni račun poverenja. Empatijsko slušanje znači pravo, duboko razumevanje.

Bhakta 13: Koji mogu biti uzroci sentimentalnog empatijskog slušanja?

Odgovor: Ako prihvatiš nečiju mayu zato što si ti u mayi i zato što ti sam ne možeš neke stvari da slediš, onda kažeš:

" Pa, da. To je O.K. Ne treba toliko puširati."

Ako ti jedeš karmi sir i ne možeš da ga ostaviš, onda kad neki bhakta kaže:

" Ovaj karmi sir "macarela" je O.K.",

onda si ga "shvatio". Svaka ptica svome jatu leti. Tako da će te Krišna spojiti sa bhaktama koji su slično kao ti u mayi i onda ćete zajedno kritikovati i degradirati se. Videćeš, dobićeš baš test. Doći će bhakta i reći će ti upravo ono što ti spekuliraš o nekom autoritetu, recimo, reći će:

" Uau! Ovaj je hevi.",

i ti kažeš:

" Jeste, pa ja to mislim već godinu dana i nikome da to već jednom kažem!"

Naravno, neko može biti hevi ali poenta je da će te Krišna testirati u raznim situacijama i doći će ti neko sa nekakvom mayom i ti ćeš ga "shvatiti" i zajedno ćete udružiti snage, sinergija, i napraviti politiku itd. Tako to ide.

Bhakta 14: (pitanje)

Odgovor: Pa, ne moraš se povući. Bhakta je uvek tu da pomogne koliko može, ali ako ne možemo pomoći u nekim stvarima, onda uputimo osobu na više autoritete ili na nekog za koga mislimo da može pomoći i kažemo:

" Ja sam tu. Šta god mogu, ja ću učiniti, ali o ovome ti ne mogu pomoći. To su veoma duboke stvari. Odi kod duhovnog učitelja ili kod autoriteta i onda će ti oni pomoći, jer u ovoj stvari, ja ti ne mogu pomoći. Ja ti mogu pomoći dovde, ali iznad toga ne."

Na taj način. Znači ostaneš prijatelj, ne moraš se povući, ali onda možeš reći toj osobi:

" Idemo zajedno. Ja isto imam taj problem. Idemo zajedno kod duhovnog učitelja da nam pomogne da se izlečimo. Kako ja da ti pomognem? Ja sam bolestan od slične ili iste bolesti. Kako da ti ja pomognem da se izlečiš?"

I onda osoba vidi:

" Pa da, to je situacija.",

i onda će shvatiti.

Bhakta 15: (pitanje)

Odgovor: Da li taj bhakta spominje tvoje ime na lekciji? (Odgovor: Ne.) Ali svi znaju da se radi o tebi? (Odgovor: Da.) Ja mu ne bih mogao prići još jednom. Možeš probati da razgovaraš s njim i reći:

“ ^uješ, svi znaju da ja...”

Ja sam imao na lekciji situacije (ja sam prošao “sito i rešeto” pošto nije bio baš sofisticiran taj naš trening u svesnosti Krišne) da recimo, kad bi na lekciji bilo nešto o mojim anartama onda bi se jedan bhakta ovako okrenuo prema meni za vreme lekcije, pogledao me i svi su znali i onda su se i drugi okrenuli. To se može i danas desiti ali danas kad mi se tako okrenu ja se samo nasmejem pošto je ionako s njima pričam o tim problemima tako da nisam uznemiren ali tad sam imao jednu osobu a sad mogu možda sa više bhakta pričati o nekim stvarima, ali tad sam mogao samo s jednim pričati, s nekim starijim bhaktom. Tad i nije bilo toliko bhakta.

Tako da možeš da mu kažeš:

“ Izvini, ovaj, ja znam da si ti stariji bhakta i da mi možeš pomoć,i ali ako ti govorim o nekim... (nije snimljen taj deo seminara na kaseti)... tvoje probleme. Ili možda čak i detaljno opiše tvoj problem ali nisi sad javno osramoćen, onda je to dobro da ćuješ. Kad filozofski objasni dobro je da čuješ celu stvar opisanu iz raznih uglova i da ti je jasan problem. Ali nekad čak i ako budeš povređen (mislim, propovednici i stariji bhakte moraju biti senzitivni, definitivno), neke stvari je dobro da i progutaš i da i dalje imaš bar bazično poverenje u starije bhakte jer nekad oni mogu delovati moža oštrije ili nekad neočekivano ali to može biti dobro za nas ako to pozitivno prihvatimo. Ali kad vidiš kako to deluje na tebe onda nemoj ti to kasnije da radiš. Ako tebe neko smešiva i to te unazađuje i na neki način degradira, onda nemoj to kasnije ponavljati kao sistem pročišćenja jer znaš kako deluje; deluje kontraproduktivno na tebe. Nakon tog pročišćenja ti si počeo da kritikuješ još jače i sad ako ti to isto primenjuješ na drugome onda će kog njega biti verovatno slična reakcija. Razumeš poentu?

Bhakta 16: Recimo, kad imamo neki problem i znamo da se može rešiti sa autoritetima ili tako nešto, ali mi nemamo poverenja u tu osobu već u neku drugu osobu koja će nas potapšati po leđima i utešiti i na neki način će nas shvatiti na možda malo više sentimentalan način, ali možda neće imati to iskustvo koje može reći ta druga osoba. Da li je bolje prići toj osobi u koju nemamo još uvek razvijeno poverenje ali koja možda više zna o tim stvarima iako će nam biti više povređen lažni ja, ili možda samo prići osobi koja će nas umiriti i dati nam podršku na bazi neke sentimentalne ljubavi?

Odgovor: Ovo je jako dobro pitanje. Pitanje je bilo: da li prići nekome u koga imamo poverenja ali će nas sentimentalno podržati i potapšati nas, a ne ići kod nekog u koga nemamo tako veliko poverenje ali koji će nam možda reći istinu?

Za prvu ruku možeš otići, posebno ako si mataji, kod nekog ko će te potapšati tako da te malo umiri. Ali to je samo početak rešavanja problema. Onda kad se smiriš, možeš otići kod templ-prezidenta. Jedna stvar je jako dobra a to je da imamo forume tako da više vaišnava diskutuje da bi došli do jednog zaključka, šta je maya, šta je svesno Krišne. To je išta-gošti. Ne samo da odeš kod templ-prezidenta, nego kod više bhakta tako da vidiš:

“ Evo, gle, svi kažu isto. Svi kažu da sam, na primer, hevi i sl. Onda moram da se promenim, Krišna, jer ako svi to misle, onda mora da tu ima i malo istine.”

Tako možeš da čuješ od više bhakta. Jer mi trebamo da imamo poverenje u sve bhakte. Trebaš da naučiš da učiš od svih. Recimo, juče je bhakta Milan rekao da će da mi kupi lubenicu, pa da onda dođe kod mene na savetovanje. To je mene veoma zbunilo, ali od toga možeš nešto da naučiš. Možda je on shvatio iz mojih šala da se ja u stvari ne šalim i da zapravo brahmane treba podmititi. I onda drugi put kad imam kontakt s njim tada moram da pazim da li spominjem lubenice ili kažem:

“ ^uješ, moji saveti su besplatni.”

Ali ovo je jako dobra poenta: u koga u stvari razviti poverenje? Trebamo imati poverenje u one koji su svesni Krišne i pravi prijatelj je onaj koji će nam prijateljski reći teške stvari, ne sa idejom da nas povredi, da nas zgazi nego dobronamerno reći teške stvari, ali stvarno dobronamerno i iskreno. Oni koji nas stalno tapšu, to je isto potrebno da nas ljudi ohrabre ili podrže ali ako samo to rade onda je tu malo sumnjiva situacija. Takođe mogu isto da budu zavidni jer rečeno je da zavist - jiva-himsa je ne propovedati. I ako vidimo da je bhakta u mayi a i dalje ga hvalimo i tapšemo samo da bismo imali fini odnos i da nas ne bi mrzeo - to je maya. Sentimentalno. ^ista maya. Zato mi trebamo da komuniciramo na takvom nivou da možemo jedni drugima neke stvari reći. Zato oni bhakte koji kažu iskreno, recimo na templ-koncilu:

“ Bhakte, ako vidite nešto kod mene, recite mi.”

I onda na sledećem templ-koncilu bhakte kažu:

“ Znaš šta? Ne ustaješ na mangala-arati.”

I onda on kaže:

“ Ali, ali, ali,...”,

toliko razloga.

“ Jay “ali”, ali - ne ustaješ na mangala-arati.”

“ O.K., prabhus, hvala. Shvatio sam poentu.”

To sad ne znači da mlađi bhakte dođu starijim i kažu:

“ Prabhu, primetio sam da si u zadnje vreme nešto požudan. Primetio sam na daršanu kako malo gledaš u Božanstva, a malo u matađis. Je l" ti imaš problema sa ašramom?”

Ne. Ako on to primeti onda treba ili pustiti da Krišna dalje radi ili možda nekom starijem bhakti reći:

“ Primetio sam da ovaj stariji bhakta, a i drugi ga gledaju kako pilji u matađis. I na daršanu, i na lekciji, kao sluša, i dajte, recite mu. Mladi bhakte su zbunjeni.”

Znači na taj način. A ne sad kao on je sposoban, i da svako svakome može bilo šta da kaže, nego u skladu sa položajem. Ali stariji bhakta bi trebao biti spreman da čuje čak i od mlađeg bhakte takvu neku stvar. Takođe ako nekog ispravljamo onda je dobro da to ne radimo pred svima javno, da ga pred svima smešivamo. Niko ne voli da ga neko pred svima grdi. Ali, ako možemo pokušati da razumemo osobu, da razgovaramo, da vidimo u čemu je problem i da personalno razgovaramo, onda se mogu puno stvari rešiti razvijanjem poverenja.                 

Bhakta 17: Ako bhakte žele da imaju malo vremena za sebe, kako napraviti balans?

Odgovor: Ovo je dobro pitanje. Tu poentu treba pojasniti.

Poenta je da da bhakta treba biti jako predan misiji i uvek spreman da služi. Ali to ne znači da ne treba raditi na sebi, da ne treba čitati, mantrati, razgovarati dublje sa vaišnavama o problemima ili dolaziti na seminare gde se diskutuje o stvarima za lični razvoj. Naravno, propovedanje ga takođe lično razvija ali ja sam pod tim da bhakta nema privatni život mislio da se bhakta ne može sakriti, da ga uvek Paramatma gleda i kasnije duhovni učitelj isto, manje-više, zna šta smo radili, vidi našu svesnost tako da smo uvek snimani na neki način, tako da sam u tom smislu mislio da mi nemamo privatni život. Uvek nas Paramatma gleda tako da uvek moramo savršeno delovati. Ako ti radiš stvari za svoj duhovni razvoj, na primer čitaš ili mantraš to zadovoljava Krišnu i to je isto jedna javna aktivnost u odnosu na Krišnu, da tako kažem, u odnosu na Paramatmu, u tom smislu sam mislio  a ne u smislu da nemaš vremena za sadhanu, čitanje i mantranje.

Bhakta 18: (pitanje)

Odgovor: Ti ne trebaš da budeš vezan da ti lično pomogneš. Možeš reći nekom drugom. Isto u pomaganju ljudima trebamo biti oslobođeni vezanosti za rezultate, kao u sankirtanu: ti pokušavaš da podeliš knjigu ali ako ne ide onda ne ide. Ti pokušavaš nekom da pomogneš ali ako on to ne prihvata, Krišna vidi i prihvata tvoju službu. E sad, od iskrenosti osobe zavisi koliko će prihvatiti, i mi ne trebamo biti vezani da baš mi pomognemo. Može i neko drugi da pomogne. A taj personalan odnos, koji spominješ, može da bude baš ta vezanost.

“ Ja sam vezan da ja njemu pomognem.”        

 Propovednik može nekad biti vezan:

“ Ja moram propovedati ovim ljudima. Ja moram spasiti ove. Oni moraju doći k meni.”

Onda Krišna napravi aranžmane da neko drugi to uradi, ako su, isto, te osobe iskrene.

Bhakta 19: Kad nam neki mlađi bhakta (a i stariji isto) priđe i želi da se poveri, na neki način, u tom razgovoru on skrene s teme i počne slaviti sebe i počne da koristi vreme za prađalpiranje. Da li mu treba na to ukazati ili saslušati do kraja?

Odgovor: Kad neko počne slaviti sebe ja mu onda kažem:

“ Ti si vrlo veliki vaišnava.”

I onda on shvati da je preterao.

Bhakta (dodaje): Onda se on može povrediti.

Odgovor: Zavisi ko je u pitanju. Ne možeš sada svakoga prekinuti. Ako je neki mlađi bhakta u pitanju onda mu to možeš reći, ali ne i nekom starijem bhakti.

Mislim da bi to trebalo prekinuti. Ako zaista sebe slavi, onda je to maya. Ali, možda nekad ti nisi u položaju da to uradiš.

Bhakta: (dodaje)  

Odgovor: Pa, eventualno, ili otići nekim poslom a staviti nekog drugog da se prži. Zavisi od situacije, ima puno varijacija na tu temu.

Bhakta 20: Kako da se napravi neka razlika ko je mlađi a ko stariji bhakta. Da li po godinama u svesnosti Krišne ili po nečem drugom?

Odgovor: “Stariji i mlađi” ne znači nužno napredniji i manje napredan, ali u određenom broju slučajeva može to da znači (zbog nekog iskustva i sl.). Neko može iz prošlog života biti napredniji, a doći kasnije u svesnost Krišne, ali zbog društvene etikete i tih odnosa, onda se to sledi. Rupa gosvami kaže kako se treba odnositi prema paramahamsama, iniciranim i onima koji su mlađi bhakte. Prema mlađima treba da smo samilosni, pomoći im, sa jednakima treba da sarađujemo i pravimo planove kako da služimo Krišnu, a starije služiti. To je način.

Bhakta 20: (dodaje)

Odgovor: Ne, to je jedna cinična, sarkastična izjava koja služi da malo probudi bhakte. Ja ne znam da li je to sada savršeno što je uradim ponekad, ali kad mlađi bhakta počne da govori u strasti:

“ Ja sam to uradio i ovo i ono...”,

onda moraš nešto uraditi, nešto malo grublje da bi on malo došao k sebi, jer on neće primetiti ako ti pokušaš nešto suptilno.  

Bhakta 20: ( dodaje još nešto )

Odgovor: ^ak ni to nekad ne pali. Osoba nastavlja. U stvari, dobra je ideja, ili još bolje je da kažeš:

“ Izvini, ali bolje je da pričamo o Krišni ili o onome što smo počeli, ili još bolje o onom prvom delu o tim stvarima, predavanje i ovo i ono. Ali, dobro. Ovo je fino da si ti tako velika dela uradio.”

To je zapravo bolje. Ali, nekad se koristi cinizam, sarkazam da bi se ukazalo na nešto i da se onda ide dalje. Znači, to nije kraj, to nije savršenstvo da ti nešto cinično kažeš i odsečeš ga. Ne. To je samo jedna međumera da tako kažem, i zato je dobra poenta - treba ići dalje i onda razgovarati s njim ili ga saslušati pa mu pomoći ili ga uputiti na nekog starijeg bhaktu. Tako da taj proces treba završiti i zaokružiti taj krug s tim bhaktom jer na tome ne može da se završi. Ako stalno to radiš onda nema poverenja. Onda će on videti:

“ Samo nešto suptilno probada i uopšte mi nije jasno šta to znači. Ono što bih ja uradio u tim situacijama je da bih pozvao bhaktu na razgovor i onda bih mu rekao da ne prađalpira u bramaćari ašramu, da je bolje da ćuti, a ne da se svakom poverava i onda mu niko ne pomogne i takve stvari. Znači, ozbiljno i dugo razgovaraš sa njim i onda se on polako oslobađa te navike. Ili se, opet, još koji put ponovi i onda se sprži. Dakle, to je jedan duži proces pomaganja osobi da se oslobodi jedne loše navike, a to je da priča o sebi. To je dobra poenta.

Bhakta 21: Šta da radimo kada jedan bhakta svima u templu ukazuje neko preterano poštovanje? On kaže, recimo:

“ O, ti si tako veliki bhakta.”,

uzima mahu sa čarapa i stavlja na glavu, i to ne radi samo jednoj osobi nego se skoro prema svima tako ponaša.

Odgovor: To može biti šou, ali može biti i specijalna osoba u pitanju. Ima jedan bhakta, moj brat po Bogu Matsya prabhu koji je napustio telo u Vrindavanu za vreme Đanmaštamija i Šri Višnupad je rekao da je otišao u duhovni svet. On je, spolja, dok je bio u bhakti-yogi, u ovom životu, delovao malo kao da je u oblacima, malo preterano, čudno. Svaki prasadam je za njega bio super, a taj nivo je daleko od nas. Svaki put kad bi došao, doneo bi cvet za gurua da ponudi, svakom bhakti bi odao poštovanje, ali, dobro, nije sad čarape itd. I sad, ne znaš ko je u pitanju. Možda neko to stvarno iskreno radi ali mi ne možemo da prepoznamo. Međutim, zbog normalnog toka odnosa i zbog nekog mira da tako kažemo, jer bhakte mogu da se uznemire ako im neko dira čarape, onda možemo mi ili neki stariji bhakta da mu kažemo:

“ Izvini, ali to izgleda kao šou, bhakte su uznemireni. Ti, možda, stvarno osećaš u srcu ali neko se uznemiri kad mu diraš noge ili čarape jer se ne smatra kvalifikovanim i onda ti to uradi, samo u umu. U umu, slobodno, stavi gomilu čarapa. Ako ti je teško da vizualizuješ gomile čarapa, onda odi kod Akrure. On te može odvesti na tavan i pokazati ti gomile čarapa koje su sve različite, i onda možeš da meditiraš na te čarape i stalno ih imati na glavi. Na taj način, zato što se služba u umu ne razlikuje od službe u živo, ti ćeš se pročistiti.”

E sad, da pređemo na neke praktične zadatke, kako sve ovo možete primeniti?

Ako imate neku osobu, slučajno, s kojom ste u konfliktu,  onda pokušajte shvatiti kako ona vidi stvari. Evo jednostavnog primera:

Pođite od roditelja, na primer, ili od muža odnosno žene, ako ste venčani i pokušajte da vidite kako on vidi stvari i stavite na papir ali zaista najiskrenije. U vezi s tim, dao bih jednu ilustraciju. Postoji leva i desna strana mozga. Rečeno je da je leva više zadužena za logiku, racionalno, naučno, a desna za intuitivno, kreativno, poetski i tako dalje. E sad, mnogi ljudi imaju pola glave. Rečeno je da su muškarci više racionalni, a žene više emocionalne. Ali mi, i jedni i drugi, imamo u svojoj prirodi i jedno i drugo. Na primer, ja nisam želeo godinama da radim s kompjuterima. To je za mene bilo bez veze. Međutim, zadnjih par godina, manje-više, često sam sa kompjuterom i sviđa mi se. Takođe, Com mi je bio "koma”da idem na Com . Sad idem čak na Internet , tako da ono što niste razvili dobro je da razvijete tako da imate celi mozak , i logičnu i tu kreativno  - emocionalnu stranu . Zato je , na primer , u braku dobro da muškarac shvati da je žena više emocionalna i da njoj osećaji znače i da li ćeš se ti osmehnuti njoj ili ne , to je velika razlika . Međutim , tebi je svejedno jer ti imaš svoj " film " , zar ne ? Ali nije svejedno . Tako i sa raznim ljudima , neki ljudi imaju desnu stranu mozga više razvijenu a neki više levu . Ali ako razvijemo obe onda postajemo holistički ( celoviti ), potpun mozak . Zato je poenta da , ako želimo da sarađujemo u društvu vaišnava , onda treba da vidimo da su neki vaišnave više na ovu stranu , a neki na onu drugu , ali trebaju nam i jedni i drugi . Trebaju nam i menadžeri koji su racionalni , striktni i proračunati , a trebaju nam i vizionari , kreativci , improvizatori itd. Ne spekulatori - improvizatori ( verodostojni ) . Onda , zajedno činimo jednu koherentnu celinu koja može da uradi puno službe za Krišnu . Tako da razlike treba ceniti . Dobro je da smo svi različiti . Zamislite da smo svi isti . Devolucija . Jeste li čuli za grupu " Devo " , znate , oni što imaju one robote , znate Kraftwerk . Svi su isti , svi ljudi idu na posao ( to kao imitiraju ovu civilizaciju ) , svako je broj , svi smo isti . Ljudi misle isto za nas  da smo svi isti . Ja se sećam kad sam jednom bio u Mostaru i onda sam došao u jednu poslastičarnicu :

" O , đe si brate . " ,

a ja sam rekao :

" Ja sam prvi put u Mostaru , nisam bio ovde od kad sam se rodio . "

" Ne , prošle godine si bio . Ili je , barem , jedan isti takav je bio . "

Ali bhakte su veoma različiti , čak ponekad i previše . Ali te razlike Krišna može uživati , razlike naših karaktera , sposobnosti . Zato varnašrama sistem uključuje razne naše sposobnosti i za svakog ima ponešto . Za ašram, recimo ako vam se sviđa npr. brahmacari ašram - to je super . Biti brahmaćari - to je takva sloboda . Ili biti ekstatični grihastha . Šri Višnupad kaže da ljudi više vole primere grihastha svesnih Krišne nego jer su im oni čudni dok idu sa dandom i odvojeni su skroz i sami žive , a grihasthe su jedna tako romantična kombinacija , jedan tihi slatki par , kao mali polubogovi , služe Krišnu , vole Krišnu i vole jedan drugoga . Ili vanaprastha koji ide u šumu i stavi koru drveta . Ne znam šta radi vanaprastha u ISKCON - u .Verovatno propoveda . Sannyasi isto , ako to volite - danda , možete se kandidovati . Čeka se pet godina i to prijavljivanje je kad napunite četrdesetu . Ako dobijete preporuke lokalnog menadžmenta i raznih koncila i komisija kroz koje morate proći i onda možete čekati na sannyasu , ekstatično , i , u međuvremenu , propovedati .

Onda , imamo različite varne . Možete raditi jednostavne aktivnosti i asistirati svima u svemu . Onda možete da zarađujete novac za Krišnu , možete štititi bhakte ili brinuti o lakšmiju . Kao što jedan bhakta , iako možda vi sad ne znate ,  on vas čuva noću . On je bio čuvar pre bhakti - yoge tako da smo angažovali tu njegovu sposobnost da celu noć kruži oko hrama i pazi da vas neko ne odnese .

Možete isto propovedati , raditi brahmanske aktivnosti , obožavati Božanstva . Ima raznih . Mi smo , u stvari , pomešane razne varne i ašrami . Imamo , isto , brahmaćari neženju koji ima puno novaca ( mada bi Šri Višnupad voleo da se to ukine ) , ima auto , imate brahmaćari plejboja koji jako voli da priča sa matađima ( veoma je " milostiv " , ali je u narandžastom ili u belom ) , vanaprastha nemamo baš puno u ISKCON - u , imamo samo ponekog grihasthu - brahmaćarija koji se moli Krišni za "oslobođenje" , imate i sannyasija koji su odvojeni , posvećeni propovedanju itd. , ima možda i nekih među - ašrama , prelaznih ašrama itd. , tako da smo mi sada u ISKCON - u proširili malo varnašram pošto smo mi ljudi Kali - yuge , ali možemo se naći negde  , u nekom ašramu ili među - ašramu , i zato Krišna te razlike i različite službe može uživati .

Molim vas sada dignite ruke ako ste s nekim u životu razgovarali i bili potpuno shvaćeni . Uglavnom matađi . Je li to stvarno ili je bilo nešto sentimentalno ? Stvarno . A šta je s vama ? Morate naći nekog .

Poenta je da nam je to potrebno . To je jedan od šest principa razmene ljubavi među vaišnavama - poveriti se . Zaista nam je potrebno da nas neko shvati , da nam može pomoći na neki način , da nam može dati dobre instrukcije da bismo mogli znati kako ići dalje . Neki bhakte imaju iskustvo , što se tiče duhovnog učitelja da upravo kad vam je najteže i kad vam treba najviše pomoći , duhovni učitelj tačno zna šta da vam kaže i tačno dođe i oslobodi vas . Naravno , ne u smislu kao sa štapićem " tik ! " i sad sve je Vaikuntha , nego , jednostavno , gurne vas baš onaj korak napred koji vam treba da biste dalje nastavili . Život je težak i dalje , ali shvaćeni ste i dobili ste instrukciju da nastavite dalje da radite ono što možete i što želite ( ako je to svesno Krišne ) . Tako raste mnogo poverenja u duhovnog učitelja . Takođe , kad vas trebaju savetovati neki bhakte  , onda ćete videti  da kad vam je teško i kad vas bhakta shvati  i pomogne vam , onda naše poverenje u njega raste i kasnije će se vratiti tom istom bhakti .

                                     kraj prvog dela       

Drugi dio

Danas ćemo govoriti o šest uloga na bankovni račun poverenja.

Da li imate problema u međuljudskim odnosima? Možete li kontrolisati gnev?

Svako ima poteškoća u međuljudskim odnosima zato što je ovo doba svađe i licemerja, tako da uopšte nije problem da li mi imamo taj problem ili nemamo (imamo ga sto posto), nego je pitanje sada kako ga rešiti?

Bankovni račun poverenja je metafora koja opisuje količinu poverenja u međusobnom odnosu. Svaka interakcija sa drugim ljudskim bićem se može smatrati ulogom ili podizanjem sa bankovnog računa poverenja. Ulog gradi i obnavlja poverenje u međusobnom odnosu, a podizanje ga smanjuje. Dakle, kada delujemo prema određenim zakonitostima tako da poverenje određene osobe raste, onda taj ulog raste na bankovni račun. Recimo, ako ste s nekim ljubazni, strpljivi, pažljivi, onda tu ulažete - to su ulozi na bankovni račun poverenja, a ako smo grubi, nestrpljivi, neljubazni, pokazujemo ne poštovanje, onda se smanjuje polog na bankovni račun poverenja.

Znači svaka interakcija ili kontakt sa bilo kim je prilika ili za ulog ili za podizanje sa bankovnog računa poverenja.

Zašto mi želimo poverenje bhakta? Zato što na taj način dobijamo milost bhakta i Krišne i zato je dobro da bhakte imaju poverenje u nas. Šri Višnupad je rekao u Zagrebu, prošle godine,da Krišna treba da razvije veru u nas, znači da zadobijemo Njegovo poverenje da smo ozbiljan, iskren, entuzijastičan i odlučan bhakta i zato je dobro, što se tiče našeg personalnog odnosa sa Krišnom, da znamo kako da zadobijemo nečije poverenje. Ali ako zadobijemo poverenje bhakta, onda možemo dobiti poverenje duhovnog učitelja, a onda i Krišne.

Ne možete se rečima izvući iz problema u koji ste se zapleli svojim ponašanjem. Znači, ne možemo samo pričati nego moramo i delovati.

Ovo su ulozi na bankovni račun poverenja:

ljubaznost, uljudnost, uslužnost, održavanje obećanja, ispunjavanje očekivanja, lojalnost prema odsutnima i iskreno izvinjenje.

Dizanje sa računa su:

neljubaznost, neuljudnost, kršenje obećanja, neispunjavanje očekivanja, nelojalnost prema odsutnima (ogovaranje), ponos i naduvenost.

Šest uloga na bankovni račun poverenja

1. Razumevanje pojedinca. U Bibliji piše:"Čini drugima ono što želiš da drugi tebi čine". Ali širi smisao toga nije da ako ja volim da me neko češka po glavi da ja sad trebam svakog da češkam po glavi, nego da shvatim kakve potrebe ima ta osoba pa da uradim to što će mu pomoći. Znači, u tom smislu personalnost. Canakya pandit je rekao da je to simptom učene osobe da se ophodi prema drugima onako kako bi on želeo da se

drugi ophode prema njemu. Zato čovek mora da bude pažljiv i personalan i da pokuša da shvati drugoga. Prvo shvati da bi bio shvaćen. Pokušaj duboko da shvatiš osobu (empatijsko slušanje). Kako ona vidi svet? Koje su njene potrebe? Šri Višnupad u jednom pismu piše da jedan od simptoma vrline je da imamo osećaj za potrebe drugih. Ili kao što ja uvek dam taj primer ašramskog života: kad neko dođe uveče i ako drugi odmaraju moraš biti tih jer oni spavaju i probudićeš ih. Ali ako ti samo misliš na svoje potrebe, onda ćeš ući, uzeti čašu s mlekom, bum!, otvoriti vrata, nameštati kasete (škripiti) i delovati u strasti. Onaj ko je u vrlini će sve to veoma tiho uraditi tako da ne uznemiri druge ili će ranije pripremiti tako da drugi mogu da odmaraju.

Bhakta je senzitivan na potrebe drugih. On je osetljiva osoba, senzitivan. Razumevanje pojedinca znači da ono što je ulog za nas ne mora za njega biti ulog na bankovni račun poverenja. Možda čak ima suprotan efekat. Znači, ako smo svesni interesa i potreba određene osobe, onda ćemo znati šta je ulog a šta nije ulog.

Druge moramo duboko razumeti i to razumevanje čini osnovu za ophođenje s njima. Ponašati se prema svima jednako, tako da se ponašate različito tj. personalno. Šta znači "ponašati se jednako"? To znači ponašati se prema jednakim načelima, videti da su duhovne duše i potencijalni sluge Krišne, ne biti pristrasan.

Pri ulaganju vam treba, to što je drugome važno, postati jednako važno kao on sam. Drugim rečima, ako želite nekome pomoći onda to što je njemu važno, te njegove potrebe, vama postaju važne, odnosno shvatate ih. Na primer, kad vam neko kaže:"Ja ne mogu bez piva", vi to razumete. Ako nekog empatijski slušate i duboko ga shvatite ne znači da se slažete s njim. Bhakta se neće složiti s nekim ko kaže da ne može bez piva, ali on će shvatiti da ta osoba, sda trenutno, ne može bez piva. Međutim, on će raditi na tome da mu objasni kako nije dobro piti pivo i kako treba piti nešto drugo. Znači "uđi u njegove cipele", kako on vidi stvari, šta su njegove potrebe, koji je njegov trenutni nivo svesti, razumevanja, psihofizičkih potreba i onda odatle mu pokušaj pomoći ili shvatiti ga. Njemu je to sada jako važno. Roditeljima je jako važno da ne izgube svoje dete koje hoće postati član "sekte" i to moramo shvatiti. Ili, njima je jako važno da vi budete dobro uhranjeni i oni misle da ako jedete meso da ćete biti dobro uhranjeni. Ali to ne znači da ćemo mi pristati i jesti meso, već mi razumemo da oni žele da smo uhranjeni, zdravi i ta njihova motivacija je u redu, ali kako ćemo to postići nije u redu, prema njihovom predlogu:"Jedenjem mesa ćeš to postići, tu ima proteina". Međutim, taj napor da se shvati osoba može pomoći da se pravilno ophodimo prema toj osobi i da ostvarimo određenu komunikaciju i da se postepeno razvije poverenje.

Imamo dve priče. Prva je "bejzbol".

Jedan profesor sa univerziteta je jednom proveo nekoliko nedelja vodeći svog sina na različite bejzbol utakmice. On sam nije voleo bejzbol, ali je išao zbog sina. To je i dosta koštalo. Kada se vratio, kolege su ga pitale:"Pa zar ti voliš bejzbol? Ja sam mislio da ga ti ne voliš, da si filozof.", a on je rekao:"Ja ne volim bejzbol ali volim svog sina". Dakle, na taj način je investirao. Ono što je sinu bilo važno i što je voleo, on mu je pomogao da to ima i investirao je na bankovni račun poverenja, a sin je, na taj način, razvio veće poverenje u oca.

Druga priča je "kineski zid".

Jedan drugi profesor je imao problema sa sinom koji je uvek radio nešto sa rukama i nije hteo intelektualno i umno (angažovati um) da komunicira. Naravno, njegov otac je očekivao da se i on isto obrazuje jer roditelji koji su obrazovani očekuju da i njihova deca isto završe fakultete i sl. Tako je otac bio nezadovoljan. Međutim, savetovali su mu da pokuša da shvati svog sina i da ostvari s njim odnos na kome on sad želi delovati jer to je na nivou rada sa rukama. I tako je on angažovao sina da zajedno naprave kineski zid oko kuće (ljudi nekad rade takve stvari). Oni su to godinu i po dana radili i to je toliko poverenja razvilo kod njegovog sina da su onda imali jako fin odnos. Kroz tu aktivnost otac se prilagodio sinu, na neki način, i pokušao ga shvatiti kao osobu, a ne gledati ga iz svog referentnog okvira, iz svog ugla gledanja i sa polazišne tačke svojih željas i ambicija o tome šta njegov sin treba da bude. To je personalnost. U svesnosti Krišne imamo taj primer kako je duhovni učitelj personalan. Nekad bhakte očekuju od nekog ovo ili ono, šta će reći ovi ili oni, ali nekad ne pitamo:"A šta je s njim? On ima problem. Kako da njemu pomognemo? Kako da njega spasemo?" Možemo reći ovo ili ono, ali šta je s njim? Ali duhovni učitelj uvek ide personalno. On gleda tebe. Čak će, ako je bhakta iskren, zanemariti i reputaciju pokreta. Vrlo personalno deluje i zato možemo da vidimo zašto smo mi vezani za duhovnog učitelja? To je zato što vidimo da nas jako razume i brine baš za nas. On, naravno, brine za reputaciju pokreta, za sudbinu ili status nekog hrama, ali brine i za nas i onda mi to osećamo i vidimo da smo shvaćeni kao pojedinac. "Shvatiti osobu kao osobu" znači: on je takav, na taj način je uslovljen ali daj da mu pomognemo da se uzdigne. Ima neku želju za služenjem Krišne i daj da mu pomognemo, da pođemo od te njegove želje i da raspirimo tu iskru želje. I onda, postepeno, osoba će procvetati. Moramo da vidimo potencijal. Duhovna duša ima potencijal i trebamo da joj pomognemo da ga razvije, i potencirati njegove snažne strane a staviti na stranu njegove slabe strane. Ako potenciramo slabosti, teško će se razviti, procvetati i osnažiti. Ali ako potenciramo jake strane, onda će se postepeno sve slabosti izbrisati. To je razumevanje i pristup pojedincu.

Bhakta 1:(pitanje)

Odgovor: Što se tiče ljudi izvan svesnosti Krišne (pa i onih unutar), mi se moramo naučiti nekim pravilima ponašanja. Ako komšija očekuje da mu se javiš, onda mu se javi. Kaži mu:"Dobar dan, kako ste komšija?". Roditelji očekuju da kad dođeš kod njih da malo porazgovaraš s njima, a ne samo da odeš u sobu i da pustiš Bliss ili Transcendence do daske, nego da imaš vremena da porazgovaraš s njima. Možda očekuju da uradiš nešto za njih npr. da naseckaš drva ili tako nešto (kasnije ćemo govoriti o razjašnjavanju očekivanja). Trebaš inteligencijom da shvatiš kako se u materijalnom svetu treba ponašati tako da ljudi imaju dobro mišljenje o tebi i, na taj način, dobro mišljenje o Krišni i svesnosti Krišne. Zato bhakte moraju da kultivišu osnovni bon-ton. To ne možemo izbeći.

Bhakta 2: (pitanje)

Odgovor: Ti možeš da vidiš potencijalne opasnosti. Recimo da neko hoće da dođe u hram a nije, čak ni malo, ponizan i buntovan je prema autoritetima. Onda ćeš mu reći:"Sačekaj još". U tom smislu ćeš delovati praktično. Trebamo da delujemo

inteligentno u raznim situacijama, zavisno u kom smo položaju. Ali ako si u položaju edukatora ili lidera i imaš ljude sa kojima raspolažeš onda ćeš im pomoći da razviju te svoje jake strane, a slabosti prevaziđu. Ali ako je situacija da trebaš nekog da primiš u hram onda trebaš da vidiš. Mi imamo ceo upitnik kad neko dolazi u hram. Možda neko ima AIDS, i onda to moraš uzeti u obzir. Ne možeš žmuriti ako neko ima sidu i onda reći:"To nije bitno. Važno da on mantra."

Bhakta 3: Da bismo shvatili pojedinca, to je teško ostvariti iz jednog ili dva kontakta. Vidimo da se pokret jako brzo širi i da upoznajemo jeko puno aspiranata i novih osoba. Čak i sa bhaktama je vrlo teško razumeti pojedinca na osnovu jednog, dva, tri ili čak pet puta. Naročito na sunday-feastu dođe jako puno gostiju tako da je teško uopšte razgovarati sa svima njima, a kamoli shvatiti osobu kao pojedinca. Kako to da ostvarimo ako je pojedinaca tako puno?

Odgovor: Tu mogu pomoći kongregacijski bhakte koji mogu s gostima razgovarati. A što se tiče tih prvih kontakata, jednostavno treba razviti nekakvo prijateljstvo ili normalan međuljudski odnos na temelju bon-tona i onda postepeno produbljavati odnos. U početku je to površno:"Kako ste? Kako ide posao? Je l" vam se sviđa program, prasadam? Je l" vam bilo dovoljno?", znači tako neka osnovna pristojnost i onda ljudi vide:"Ovi ljudi ovde su pristojni.", barem to i onda, postepeno,  ra zvijaju poverenje. Ali ako ti imaš tu paradigmu da sad tu ima dvesta ljudi na sunday-feastu i kako je jako važno da oni razviju poverenje u naš pokret, onda imaš moćan pristup i to će se osetiti i ljudi će takođe osetiti ako ti želiš da zadobiješ njihovo poverenje za njihovo i svoje dobro. Sam taj način razmišljanja je veliki korak napred. Ti  dođeš, recimo, na sumday- feast na Ribnjaku i ti razmišljaš:"Krišna, koliko tu ima ljudi? Neki mogu, kroz ovaj program i naše ophođenje, izgubiti veru u pokret, a neki zadobiti." Naravno, zadobiće je oni sa kojima se postupalo personalno, koji su dobili prasadam, koji su imali gde da sednu, kojima smo se nasmešili jer to su sve ulozi. Ali oni koji su zanemareni, koji su stajali sa strane i svi su prošli pored njih, koji nisu dobili prasadam, oni će izgubiti poverenje. Ali mi želimo da ljudi dobiju poverenje u pokret jer ako dobiju to poverenje onda će slušati savete članova pokreta i njihovo propovedanje i slediće instrukcije. To su ulozi: ljubaznost, uljudnost, uslužnost. Upravo odgovaraju ovom slučaju sada.

Stoji čovek."Mogu li nešto učiniti za vas? Da li ste već bili na našim programima? Kako vam se čini atmosfera ovde?Kako vam se čini lekcija?" Veoma jednostavno. To je već ulog. Brineš. On vidi: ovaj čovek brine. On mi je prišao i zanima ga moje mišljenje. Ljudi vole da ih se pita šta misle. Na taj način stavljaš uloge. i onda se to razvija. Razvijaš odnos sa osobom i onda dokle si stao u prvom kontaktu, odatle nastavljaš dalje. Nakon dva, tri meseca takvog kultivisanja čovek će reći:"Znaš šta? Moram da ti se otvorim. Imam veliki problem: požudan sam." "Stvarno? Pa to je specijalan problem. Nije baš tako često.", i onda mu počneš propovedati. Ili je neka druga stvar u pitanju. Ima neku bolest ili se razvodi i onda mu pokušaš pomoći jer toliko je stekao poverenje da ti već govori o svojim intimnim problemima i onda ti to iskoristiš da mu pomogneš da spiritualno napreduje, da shvati neke stvari, da je život pun patnje itd.

Bhakta: Kako razgovarati s nekom osobom koja je sentimentalna?

Odgovor: Ako hoćeš da zadobiješ poverenje te osobe, u početku moraš da budeš malo sentimentalan, a onda, posle toga, možeš biti kraći, sažetiji,škrtiji. Ali treba videti od osobe do osobe. Treba razumeti pojedinca. S nekim ćeš pre doći do tog nivoa sažetosti, a s nekim kasnije, bićeš malo strpljiviji zato što su možda malo stariji ili tako nešto, i ne možeš ih, odmah, samo rezati. Prilikom drugogo susreta ti kažeš:"Aha, ovaj je sintimentalan, moram ga srezati da me ne bi gnjavio. Možda ćeš probati ili pokušati vući razgovor na ovu ili onu stranu, ali ako je neko stvarno hronično sentimentalan onda ga ili prepusti nekom drugom ili pokušaj da ga educiraš, propovedaj mu  i pokušaj da ideš dublje, ali pažljivo.

Sledeći ulog je briga o malim stvarima.

U međuljudskim odnosima male stvari su velike. Neki od mislilaca sa ove planete su rekli da, u stvari, ne postoje male stvari. Sve je važno.

Svi želimo da napravimo velike stvari, ali ne vidimo da je život sačinjen od malih stvari, jer puno malih stvari čine veliku stvar. Zato, u suštini, nema malih stvari. Recimo, neko gleda na neki poklon kao da je on mala stvar, ali, u stvari, taj mali poklon može jako puno da znači.

Ispričaću sad jednu priču iz materijalnog i jednu iz duhovnog sveta.

Jednom je jedan čovek otišao na vikend sa svoja dva sina (jedan od šest i jedan od četiri godine) i vodio ih je na sladoled, na gimnastiku, na trampulinu, ringišpil, kokice i na kraju na film, tako da su završili u bioskopu. Međutim, mlađi se umorio tokom dana i zaspao je na filmu, a stariji sin i otac su ga odgledali do kraja. Dok su još sedeli u bioskopu, otac je video sina kako je zaspao i blago ga je pokrio svojim sakoom. Kad se završio film, pažljivo ga je odneo, dok je spavao, i smestio u auto na zadnje sedište gde ga je fino pokrio. Kad su došli kući isto ga je stavio u krevet, pokrio pod itd. Drugi sin je sve to gledao. Na kraju, kad su se spremali na spavanje, otac je pitao sina kako mu se svidelo danas i šta mu se najviše dopalo. I on je rekao:"Ne znam. Možda trampulina." Međutim, otac je osetio da nešto nije u redu, jer obično, kad je sin bio zadovoljan posle uzbudljivo provedenog vikenda, on bi se otvorio i bio zadovoljan, izražavao neke osećaje, ali sada je nakako bio zatvoren i otac je osetio da nešto nije u redu. I onda se dečak okrenuo prema zidu, a otac se malo nagnuo i video da ima suze u očima. Otac je mislio:"Šta je to sad?" Dečaku je bilo neprijatno što plače i podrhtavala mu je brada. I onda ga je otac pitao:"Šta je bilo sine?",a sin je odgovorio:"Tata? Hoćeš i mene pokriti kad budem zaspao?" Poenta je da od svega štp je doživeo uzbudljivo, upamtio je samo tu malu pažnju koju je otac prema njegovom bratu pokazao. To je za njega bila najveća stvar.

Druga stvar je iskustvo koje sam lično doživeo kada sam došao u bhakti-yogu. Onda sam se sećao iskustava koje sam imao kao aspirant: kaseta koje sam slušao, knjiga koje sam prvi put čitao i tako. Jedna kaseta mi je bila jako draga, a to je "Temple of the mind", međutim tu kasetu nikako nisam mogao da dobijem kad sam se pridružio. Kod kuće sam je nekako izgubio ili sam je dao nekome ili sam je doneo u templ pa se izgubila i nisam je imao sa sobom. I onda, ne znam kako sam došao na tu ideju, kad sam pisao Sacinandana svamiju, spomenuo sam mu tu kasetu (da je to muzika koja mi se sviđa, nešto  sam o muzici pisao uglavnom), ja sam već bio u templu, full-time i to sam spomenuo samo usput. Međutim, nakon nedelju-dve stiže mali paket iz Nemačke i ta kaseta. Ja sam bio fasciniran. Praktično mu nisam ni tražio, on, jednostavno, se toliko pobrinuo za tu moju želju, da mi ju je poslao i plus mi je napisao da, taj bhakta koji je pevao je blupnuo, on više nije u pokretu i napisao je kako muzičari teško ostaju svesni Krišne jer su jako vezani za slavu i čulno uživanje, ali ipak mi je poslao tu kasetu, i ja sam bio veoma iznenađen tim malim potezom i to neću nikad da zaboravim. Ta njegova mala pažnja za moju potrebu i želju me je fascinirala jer je, na neki način, povećala poverenje (iako je to možda na temelju nekog sentimenta, ali to je to, što se zapravo dogodilo).

Znači male stvari mogu biti velike stvari.

Opet imamo iste stvari: banka poverenja. Ulog su ljubaznost, uljudnost, uslužnost, osećaj za potrbe drugih, a podizanje su neljubaznost, neuljudnost, neuslužnost. Znači, ove male stvari mogu jako puno da znače, a male nepažnje mogu jako puno smanjiti ulog. Ako ste nepažljivi, ako usput nekoga zakačite... Pogledajte samo kad se gužvamo na lekciji, kako su bhakte osetljivi kad vas neko zakači:" Oh, too-much! Šta (ovo-ono)?" Ja nekad kad stojim ujutro na mangal-arotiku, onda neki bhakta, onako još posoan, prolazi i ja mislim:"Ode mi nos!", jer tako žestoko ide, a i moj nos isto nije mali i onda ja gledam kako da se povučem da ne bi dobio teške fizičke povrede. Zato što on je u svom filmu i on, jednostavno, ne vidi da će naići na dve osobe između kojih će proći i onda je to, na neki način, uznemirenje. Imamo toliko prilike, u bhakti-yogi, da pazimo o malim stvarima. Kad, recimo, servirate prasadam, onda se nekome jako žuri zato što je gladan. Zato gladni ne trebaju servirati. Trebaju ili častiti pre ili trebaju ovima što su stariji pa nisu toliko gladni (već su pojeli tone prasadama). Ali bhakta, onda dok slučajno pričate s nekim, on vam sipa. "Ne toliko! Jao, šta ću sad s tim kontaminiranim tanjirom, kako sad da dam nekom sa mog tanjira?" Dakle, on samo servira a mi smo onda uznemireni, jer ne možemo svariti. Dobijemo čir na želucu. Dakle, male stvari su velike stvari.

Mataji: Šta uraditi u situaciji u kojoj smo ulagali na bankovni račun poverenja nekoj osobi koja je prijatelj bhakta, nekim malim gestima pažnje smo uspostavili odnos sa njom i u određenoj situaciji smo trebali da odemo do nje da joj nešto isporučimo ali mi imamo sastanak pa smo objektivno sprečeni I onda zamolimo nekog bhaktu da uradi to i kažemo mu sve šta treba i da ta osoba zna da će on doći i sve ali taj bhakta ne uradi to što smo ga zamolili.